Žoze Murinjo, Horhe Sampaoli, Tomas Tuhel, Julijan Nagelsman, samo su neki od stručnjaka koji su već u dvadestim godinama odlučili da se posvete trenerskom poslu i kao veoma mladi su postali izuzetno uspešni.
Njihovim putem krenuo je i Jezdimir Nedeljković, trener analitičar Voždovca i reprezentacije Srbije do 19 godina, a u redovima ispod saznaćete nešto više o najmlađem treneru u nekom stručnom štabu Super lige Srbije.
Na početku, red je da upoznamo glavnog junaka ove priče.
Zovem se Jezdimir Nedeljković, imam 21 godinu, rođen sam u Surdulici. Živeo sam u Skoplju, Beogradu, Moskvi, svuda mi je bilo lepo, stekao sam mnogo prijatelja, iz svakog tog mesta nosim lepe uspomene, ali najveći deo života proveo sam u Vranju i ponosno ističem da sam Vranjanac.
Kao i većina vršnjaka maštao je da bude fudbaler kada poraste.
Dok sam bio mali želeo sam da postanem fudbaler, kasnije sam uporedo sa tim maštao da budem i fudbalski trener. Od malena sam u fudbalu i to je moja velika ljubav i strast.
Kako obično biva, prve fudbalske napravio je u lokalnoj školi fudbala, kasnije je bilo i inostranih angažmana, a treneri su očigledno na vreme primetili da na terenu vidi širu sliku.
Počeo sam da treniram u školi fudbala u Vranju, kasnije sam igrao za mlađe kategorije Dinamo Vranja, Voždovca i makedonskog Rabotničkog. U mlađim kategorijama beogradskog kluba bio sam i kapiten u svojoj generaciji, bilo mi je veoma lepo, ali zbog prirode očevog posla sam se preselio u Skoplje. Tamo sam proveo tri godine, ali zbog administrativnih stvari sam igrao samo dve godine. Inače, Rabotnički je u to vreme imao najbolju fudbalsku akademiju u Makedoniji, bilo je dosta reprezentativaca. Seniorski fudbal sam igrao u Dinamo Vranju i srpskoligašu Zvezdi iz Malog Mokrog Luga. Igrao sam sve pozicije, od štopera, beka, veznog, krila i špica, sve sem golmana, najprirodnije sam se osećao kao vezni igrač. U tom trenutku to šetanje po pozicijama mi nije donelo mnogo toga dobrog, mada verovatno mi je proširilo vidike i sada mi dosta znači u trenerskom poslu.
Sigurno da za mladog momka nije bilo lako da donese odluku da prestane da igra fudbal, ali često teške odluke u određenim trenucima kasnije dovedu do nekih boljih izbora i prilika, tako je i u ovom slučaju.
Na prelasku iz omladinskog u seniorski fudbal video sam da mogu mnogo više da postignem kao trener i još više se probudila želja kod mene da mi to postane primarni poziv. Tada sam počeo da radim kao skaut za Radnik iz Surdulice. U Surdulici su procenili da imam dara i za trenerski posao pa su mi dali da treneiram mlađe kategorije, kao i Moravu iz Vladičinog Hana koja se tada takmičila u Srpskoj ligi Istok. Nakon rada u rodnom kraju, iskustvo sam sticao u OFK Beogradu, gde sam bio deo stručnog štaba kod Miodraga Anđelkovića, Gorana Lazarevića i Stevice Kuzmanovskog. Od jula ove godine sam ponovo u Voždovcu.
Fudbal je mnogo napredovao u poslednjih nekoliko decenija u svim segmentima i vapi za što većim brojem stručnjaka. Teško je zamisliti sada na profesionalnom nivou neki stručni štab bez trenera zaduženog za analitiku.
Moj osnovni posao je analiza igre protivnika, naše igre i asistiram u sprovođenju trenažnog procesa. U velikoj meri od te analize zavisi kako ćemo organizovati treninge i samu igru. Pad analitičara podrazumeva gledanje mnogo utakmica, panije mi se dešavalo da odgledam dvadesetak utakmica u toku nedelje, sada nemam toliko vremena za gledanje, međutim, tri utakmice narednog protivnika su neki minimum ispod kog ne idem. U radu je prisutna tehnologija i koristim je maksimalno kako bismo došli do što više kvalitetnih podataka koji su nam potrebni za pripremu utakmice. Naravno, praktikujem i uživo praćenje utakmica kada za to postoji mogućnost, jer uživo se mogu osetiti neke stvari i situacije na terenu koje na snimcima nije moguće primetiti.
Pored klupskih obaveza, popularni Jezda angažovan je i u stručnom štabu selekcije Srbije u uzrastu do 19 godina, koju predvodi Jovan Damjanović.
Joca je bio direktor omladinske škole Voždovca dok sam ja igrao, sada smo u drugačijim ulogama i imamo sjajnu saradnju u stručnom štabu reprezentacije Srbije uzrasta do 19 godina. Iza nas je turnir “Stevan Ćele Vilotić”, očekuju nas kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Rad u klubu i reprezentaciji se najviše razlikuje u tome što tokom reprezentativnih okupljanja ima manje vremena da se radi sa igračima i treba im u što kraćem roku predočiti ideje i zamisli. Ali svi dajemo maksimum da dođemo do što boljih rezultata jer predstavljamo svoju zemlju i nema veće časti od toga.
Dešava se da neki igrači odmah iz kopački uđu u trenerske cipele pa tada budu mlađi od pojedinih igrača i onda se postavlja pitanje kako igrači reaguju na mlađeg trenera i kako se nositi sa takvim izazovom.
To me mnogi pitaju, ja uvek odgovorim isto, da su godine samo broj. Mislim da je iskustvo jedan od najprecenjenijih faktora u fudbalu, jer može neko da radi 20 godina, ali ako je pogrešno radio ili doživeo određene stvari i samim tim nije izvukao prave pouke iz toga, bolje da nema takvo iskustvo. Naravno, samo iskustvo može biti jako poželjno i korisno, ali nije nužno dobro i neophodno, u mnogome zavisi od situacije i konteksta. Ljudi se često skrivaju iza iskustva, i kada ga imaju i kada ga nemaju. Čovek najviše napreduje kada izlazi iz zone komfora, a bavljenje fudbalom to često iziskuje.
Obično najmlađi članovi ekipe imaju neka dodatna zaduženja poput čišćenja obuće starijim saigračima, sklanjanje rekvizita nakon treninga ili brige o osvojenom trofeju tokom povratka sa nekog takmičenja, ali to nije slučaj kada se radi o najmlađem članu stručnog štaba beogradskog kluba.
-Nemam posebna zaduženja iako sam najmlađi. Naravno, trudim se da nakon treninga budem taj koji će skloniti rekvizite ili tako nešto, mada često me neko od kolega pretekne i tada mi bude malo nelagodno. To je dokaz da imamo odličnu atmosferu i da se svačiji rad ceni bez obzira na godine.
Trenerski posao je sam po sebi dosta stresan i zbog toga je veoma važno kako se provodi ono malo slobodnog vremena između treninga i utakmica.
Slobodnog vremena nemam puno, provodim ga uglavnom sa devojkom, porodicom i prijateljima. Odatle crpim energiju i oni su mi glavna podrška u svemu što radim. Volim da gledam filmove, serije, slušam muziku, mada nemam neki poseban žanr koji mi se dopada, za razliku od hrane gde imam rekao bih dosta istančan ukus. Naš fizioterapeut Ivan me je nedavno prozvao „Slatkim gurmanom“. Bolim gumene bombone, često ih donosim u svlačionicu, pa otuda taj nadimak, iako više volim slane specijalite.
Uvek je lakše ići putem koji je neko već ranije prošao i imati učitelja za neke stvari koje želimo da naučimo ili usavršimo. Ni fudbal nije izuzetak, tako i junak naše priče ima uzore na koje se ugleda.
Ne mogu da kažem da imam nekog konkretnog, na dosta njih se ugledam, od dosta trenera gledam da naučim ponešto i primenim to u svom radu. Ono što je sjajno u fudbalu je što svi imamo prostor da se izrazimo i treba da težimo tome da budemo jedinstveni. Ako moram nekoga da izdvojim to je Pep Gvardiola. Njegov stil fudala mi se dopada, tako da od njega crpim najviše ideja. U poslednje vreme sam radio sa nekoliko sjajnih trenera počev od Nebojše Jandrića i sada Nikole Puače i Marka Savića, od njih mogu puno da naučim ali mogu i da im pomognem jer slično razmišljamo, takođe i od Jovana Damjanovića. Imam sreće da radim u super okruženju, koje me podržava i hrabri i osećam se kao ravnopravan član. Privilegovan sam da sam u ovakvom klubu i na ovom nivou. Često nemam osećaj da mi je ovo posao, već pasija, jer iskreno volim ovo što radim i sve što ide uz to.
Voždovac je godinama jedan od najorganizovanijih klubova u zemlji, ceo klub diše kao jedno i otuda ne čude dobri rezultati koji su plod kvalitetnog rada i zdrave atmosfere unutar svih struktura kluba, počev od uprave pa sve do aktera na terenu.
Za funkcionisanje jednog kluba veoma je važno da svi verujemo u jednu ideju, da imamo zajednički cilj i da stremimo ka njemu. Kod nas je to slučaj i zato ne čudi što imamo dobru atmosferu i rezultate. Nervira me što za našu ekipu kažu da nismo takmičari, jer smo mladi, a to uopšte nije istina. Mi svi hoćemo da pobedimo u svakoj utakmici, samo što želimo da to uradimo na naš način. Mislim da je Voždovac po tome prepoznatljiv u zemlji, dominacija u igri kroz posed lopte, svesno se biraju treneri koji forsiraju takav stil igre. Imamo sreću da su svi prethodni treneri gajili takav stil, počev sada od šefa Puače, pa ranije Jandrića, Linte, Stolice, Kokovića, Damjanovića. Ambicije su da svaku utakmicu dobijemo, pored toga i da svi mi budemo svakog dana bolji i da razvijamo dodatno mlade igrače koji se zbog toga i opredeljuju da dođu u naš klub.
Svedoci smo vremena gde je migracija u svakom pogledu sve veća, ljudi sve češće menjaju mesta boravka, posao, tako je i u fudbalu, ali veza mladog trenera i kluba iz Zaplanjske je snažnija i prožeta emocijama.
Nisam rođen ovde, nisam odrastao pored stadiona, ali sam se doselio ovde prvi put kada se stadion gradio i moja generacija je bila među prvima koja je počela da trenira na Krovu. Sećam se prvog dolaska na stadion, bio sam oduševljen i odmah sam se zaljubio u ovaj klub. Često nismo svesni šta imamo i koliko je lep stadion i Voždovac je sigurno klub koji mi je najbliži srcu. Verovatno nije bilo lako ni ljudima u klubu da na ovom nivou zaposle nekoga mojih godina, ali zbog toga sam veoma zahvalan na ukazanoj šansi, i tim potezom klub je pokazao da je kao nijedan drugi.
Profesionalno bavljenje fudbalom je uspeh samo po sebi, biti na tom nivou iziskuje mnogo rada, dokazivanja i usavršavanja, ali Jezda ne želi da se zaustavi na ovome.
Ambicije su da radim na najvišem mogućem nivou. Imam uz koga da radim, da napredujem i na tome sam veoma zahvalan. Dosta trenera je počelo kao analitičar i meni su inspiracija da još više radim na sebi kako bih nekada došao do još većih visina u ovom poslu. Naravno da bih jednoga dana voleo da postanem i glavni trener Zmajeva.
Za kraj, šta bi bila poruka nekim mlađim dečacima i devojčicama koji maštaju o trenerskom poslu, šta je najvažnije za uspeh?
Posvećenost i ljubav prema fudbalu su najvažniji, mnogo gledanja fudbalskih utakmica, razmišljanja o fudbalu, da se okruže kvalitetnim trenerima i ljudima, da veruju u sebe i da se razvijaju kontinuirano.
