Милош Миловић – Штопер по мери Премијер лиге

03/02/2021ВЕСТИ

Од Црне Горе до финске Хонке. Од Хонке до шкотског Абердина, велшког Свонси и Кардиф ситија. Желели су га и Глазгов Ренџерси. Његовом раскошном таленту и физичким предиспозицијама дивили су се острвски медији и фудбалски стручњаци – надали су се да је Балкан послао новог Видића мало северније од Манчестера.

Бирократија се нажалост испречила тој бајци. Неколико успутних станица и нашао је свој нови дом – на Крову у фудбалском клубу Вождовац.

Упознајте Милоша Миловића, црногорског репрезентативца и стаменог штопера Вождовца.

Фудбал сам почео да играм са седам година у родном Херцег Новом. Почело је као игра и забава, са друштвом. Тек када сам са 13 година потписао први стипендијски уговор са академијом ФК Могрен и отишао из породичног дома, схватио сам да је фудбал мој животни позив!

У Будви је за пет година сазрео, најпре као особа а и као фудбалер. Завршио је основну и средњу школу, а онда је за младог Новљанина дошло време да направи наредни корак у својој каријери.

Желео сам више и знао сам да сам за то способан. Отишао сам у Финску, Хонка је важила за клуб који одлично ради са младим играчима, а такође су играли и европска такмичења. Иако нисам био одушевљен стилом игре, брзо сам се уклопио и изборио за позицију. Многе је то изненадило, али ја сам знао да ми то може бити одскочна даска у каријери.

Тако је и било. Само једна полусезона била је довољна да на Миловићеву адресу стигне позив славног шкотског Абердина, клуба који од свог оснивања игра највиши ранг такмичења. Родни град чувеног Алекса Фергусона и клуб у чијој је историји његово име златним словима уписано.

Нисам ни био свестан величине и историје клуба, за мене је то био потпуно нови свет. Од самог стадиона, организације и струке до опоравка, исхране и одмора – све је чинило да се осећам као 100% професионални фудбалер. Дошао сам спреман, тренирао сам максимално посвећено и уживао у прилици која ми се указала!

Шкотски медији брујали су талентованом Црногорцу који је одушевио све и представља будућност клуба. После само недељу дана јасно је било да је Абердин наредна станица, а дугорочни уговор био је спреман за његов потпис.

Све је деловало као сан, али не задуго. Проблем је настао код радне дозволе и радне визе за мој боравак у Шкотској и упркос свим напорима које је клуб уложио, опција да добијем папире није постојала.

Прелазни рок се завршио, а Миловић се нашао у незавидној позицији – без клуба. Међутим, није желео да изгуби ритам и самопоуздање, па је добру репутацију коју је стекао током свог боравка у Абердину искористио паметно.

Желео сам да осетим тај острвски фудбал, а Ренџерс ми је први указао прилику. После Глазгова сам био и у Кардифу и у Свонсију. Брзо сам се навикао на све те невероватне услове за рад, али ми је и даље било фасцинантно да су око мене Гомис, Сигурдсон… Да моје шутеве на голу брани један Фабијански. Са њима сам проводио готово цео дан и због њих сам био максимално мотивисан и посвећен фудбалу и даље.

После бајке, уследио је повратак у Црну Гору и период чекања и неизвесности.

Исцрпели смо готово све начине и схватио сам да не постоји опција да се вратим у Шкотску. Почео сам да губим мотивацију и само сам желео да коначно одиграм неку такмичарску утакмицу, да играм фудбал. Нисам имао много времена да одлучим и прихватио сам позив фудбалског клуба Приштина.

Избор нове средине свакако је изазивао чуђење, али и многобројна питања.

Од старта сам се поставио као професионалац и сви су ме прихватили у клубу. Иако је све интересовало каква је ситуација, људи ме нису осуђивали. Играо сам добро тих годину и по дана, било ми је битно да стекнем искуство и повратим самопоуздање.“

Читава сага у вези са Шкотском, велике осцилације и промене средине утицали су на то да се Миловић у неком тренутку засити фудбала.

Пожелео сам одмор од свега, желео сам да се вратим кући. Требало ми је да направим паузу иако ни данас не знам разлог зашто. Оно што знам јесте да сам направио прави потез, јер ми је после паузе жеља и љубав према фудбалу била већа него икада!“

_____________________________________________________________________

Боксер, кошаркаш и несуђени шпиц

Док нисам почео озбиљније да се бавим фудбалом, испробавао сам и друге спортове. Због моје висине, кошарка је била боља опција али сам брзо схватио да сам спретнији са лоптом у ногама. Отац ми је пренео љубав према боксу и дуго сам га тренирао упоредо са фудбалом. Можда је бокс и главни разлог што су ме тренери ставили на позицију штопера, мада сам одувек желео да будем шпиц. Зато сам школске турнире и фудбал са другарима користио да „цепам мрежу“ и прослављам голове.“
______________________________________________________________________

После шест месеци, решио је да фудбалу да нову шансу. Сви они који су га икада гледали како игра, једва су чекали да га поново виде на терену.

Мој тренер из Могрена је у том моменту био спортски директор подгоричког Кома и без размишљања ме је позвао да се прикључим екипи. Није било лако вратити се, али сам се толико ужелео фудбала, дружења у свлачионици, осећаја припадности тиму…

Партије које је пружао у дресу Кома говориле су колико се ужелео терена, заједно са својим саиграчима изборио је пласман у Прву лигу. резултати у вишем рангу нису били тако сјајни, али је Миловић играо константно добро.

Пријало је играти сваку утакмицу. У другој сезони смо били близу опстанка, али неколико саиграча и ја нисмо одиграли реванш утакмицу у баражу због Корона вируса. Иако ми је то јако тешко пало, нисам желео поново да играм Другу лигу. Знао сам да могу више од тога!

Баш тог лета на Кров је слетео још један црногорски таленат и бивши играч Виљареала – Никола Вујновић. Најбољи другари још од детињства и будући кумови, Вујновић и Миловић, желели су да поново играју заједно, а жеља им се и остварила.

Имао сам неколико понуда, али на моју срећу то се није остварило. Уследио је позив мог друга Николе и фудбалског клуба Вождовац. Два дана, две границе и преко 100 телефонских разговора касније нашао сам се у Београду. Иако се чинило да сам у Вождовац дошао готово случајно, испоставило се да је ово савршена средина за мене. Начин игре, начин функционисања клуба и екипа са којом делим свлачионицу у потпуности су ме одушевили.

У моменту када је 25-годишњак стигао, чинило се да поред стандардног и искусног штоперског пара Гајић-Пејчиновић неће добити велику шансу у својој првој сезони.

Нисам са екипом прошао припреме и требало ми је тих месец-два да се уклопим у систем рада и игре. Био сам презадовољан када сам постао стартни штопер и изборио се за своју позицију у екипи. Имали смо као тим успона и падова у првом делу сезоне али сам генерално задовољан, како својим учинком, тако и учинком екипе.

Када је шеф стручног штаба Змајева упарио у задњој линији Гајића и Миловића, уследила је рапсодија. Низали су се добри резултати – осам утакмица без пораза на Крову, четвртина финала Купа Србије и Вождовац у горњем делу табеле. Овај двојац сигурно је имао великог удела у томе.

Гаја је сјајан момак и међу нама пре свега постоји добра сарадња и поштовање ван терена. То је био добар основ и за нашу кохезију на терену, од прве утакмице смо се уклопили. Различити смо тип играча, карактерно и фудбалски, али смо баш зато добар тандем. Он је старији и прави лидер на терену, имам на кога да се угледам!“

У првом делу сезоне било је више искуснијих играча, а сада је Миловић међу старијима и спреман да преузме улогу узора.

Велика је промена јер сам у свакој екипи био међу најмлађим играчима, али сам баш срећан што играм у овако младој екипи. Енергија је на високом нивоу, сви момци су школовани фудбалери који играју у средини где постоји систем и план рада, као и јасни циљеви.

А који су то циљеви за пролећни део сезоне, шта се то може очекивати од Вождовца?

Амбиције су порасле са добрим резултатима, желимо да освојимо Куп! Иако делује да смо близу, биће то озбиљна борба и велики изазов. У четвртфиналу гостујемо Партизану, али је то идеална прилика да покажемо колико смо порасли као екипа.

Циљеви на нивоу екипе су јасни, а шта су личне жеље и амбиције Милоша Миловића?

Желим да дам 110% себе на сваком тренингу и свакој утакмици. Желим да помогнем тиму да оствари зацртано, а себи да пре свега будем здрав. Захваљујући добрим партијама у Вождовцу поново сам обукао дрес Црне Горе и дебитовао за сениорски тим, па се надам да ћу и на том пољу показати колико вредим!

 

Оставите коментар