Miloš Milović – Štoper po meri Premijer lige

03/02/2021VESTI

Od Crne Gore do finske Honke. Od Honke do škotskog Aberdina, velškog Svonsi i Kardif sitija. Želeli su ga i Glazgov Rendžersi. Njegovom raskošnom talentu i fizičkim predispozicijama divili su se ostrvski mediji i fudbalski stručnjaci – nadali su se da je Balkan poslao novog Vidića malo severnije od Mančestera.

Birokratija se nažalost isprečila toj bajci. Nekoliko usputnih stanica i našao je svoj novi dom – na Krovu u fudbalskom klubu Voždovac.

Upoznajte Miloša Milovića, crnogorskog reprezentativca i stamenog štopera Voždovca.

Fudbal sam počeo da igram sa sedam godina u rodnom Herceg Novom. Počelo je kao igra i zabava, sa društvom. Tek kada sam sa 13 godina potpisao prvi stipendijski ugovor sa akademijom FK Mogren i otišao iz porodičnog doma, shvatio sam da je fudbal moj životni poziv!

U Budvi je za pet godina sazreo, najpre kao osoba a i kao fudbaler. Završio je osnovnu i srednju školu, a onda je za mladog Novljanina došlo vreme da napravi naredni korak u svojoj karijeri.

Želeo sam više i znao sam da sam za to sposoban. Otišao sam u Finsku, Honka je važila za klub koji odlično radi sa mladim igračima, a takođe su igrali i evropska takmičenja. Iako nisam bio oduševljen stilom igre, brzo sam se uklopio i izborio za poziciju. Mnoge je to iznenadilo, ali ja sam znao da mi to može biti odskočna daska u karijeri.

Tako je i bilo. Samo jedna polusezona bila je dovoljna da na Milovićevu adresu stigne poziv slavnog škotskog Aberdina, kluba koji od svog osnivanja igra najviši rang takmičenja. Rodni grad čuvenog Aleksa Fergusona i klub u čijoj je istoriji njegovo ime zlatnim slovima upisano.

Nisam ni bio svestan veličine i istorije kluba, za mene je to bio potpuno novi svet. Od samog stadiona, organizacije i struke do oporavka, ishrane i odmora – sve je činilo da se osećam kao 100% profesionalni fudbaler. Došao sam spreman, trenirao sam maksimalno posvećeno i uživao u prilici koja mi se ukazala!

Škotski mediji brujali su talentovanom Crnogorcu koji je oduševio sve i predstavlja budućnost kluba. Posle samo nedelju dana jasno je bilo da je Aberdin naredna stanica, a dugoročni ugovor bio je spreman za njegov potpis.

Sve je delovalo kao san, ali ne zadugo. Problem je nastao kod radne dozvole i radne vize za moj boravak u Škotskoj i uprkos svim naporima koje je klub uložio, opcija da dobijem papire nije postojala.

Prelazni rok se završio, a Milović se našao u nezavidnoj poziciji – bez kluba. Međutim, nije želeo da izgubi ritam i samopouzdanje, pa je dobru reputaciju koju je stekao tokom svog boravka u Aberdinu iskoristio pametno.

Želeo sam da osetim taj ostrvski fudbal, a Rendžers mi je prvi ukazao priliku. Posle Glazgova sam bio i u Kardifu i u Svonsiju. Brzo sam se navikao na sve te neverovatne uslove za rad, ali mi je i dalje bilo fascinantno da su oko mene Gomis, Sigurdson… Da moje šuteve na golu brani jedan Fabijanski. Sa njima sam provodio gotovo ceo dan i zbog njih sam bio maksimalno motivisan i posvećen fudbalu i dalje.

Posle bajke, usledio je povratak u Crnu Goru i period čekanja i neizvesnosti.

Iscrpeli smo gotovo sve načine i shvatio sam da ne postoji opcija da se vratim u Škotsku. Počeo sam da gubim motivaciju i samo sam želeo da konačno odigram neku takmičarsku utakmicu, da igram fudbal. Nisam imao mnogo vremena da odlučim i prihvatio sam poziv fudbalskog kluba Priština.

Izbor nove sredine svakako je izazivao čuđenje, ali i mnogobrojna pitanja.

Od starta sam se postavio kao profesionalac i svi su me prihvatili u klubu. Iako je sve interesovalo kakva je situacija, ljudi me nisu osuđivali. Igrao sam dobro tih godinu i po dana, bilo mi je bitno da steknem iskustvo i povratim samopouzdanje.”

Čitava saga u vezi sa Škotskom, velike oscilacije i promene sredine uticali su na to da se Milović u nekom trenutku zasiti fudbala.

Poželeo sam odmor od svega, želeo sam da se vratim kući. Trebalo mi je da napravim pauzu iako ni danas ne znam razlog zašto. Ono što znam jeste da sam napravio pravi potez, jer mi je posle pauze želja i ljubav prema fudbalu bila veća nego ikada!”

_____________________________________________________________________

Bokser, košarkaš i nesuđeni špic

Dok nisam počeo ozbiljnije da se bavim fudbalom, isprobavao sam i druge sportove. Zbog moje visine, košarka je bila bolja opcija ali sam brzo shvatio da sam spretniji sa loptom u nogama. Otac mi je preneo ljubav prema boksu i dugo sam ga trenirao uporedo sa fudbalom. Možda je boks i glavni razlog što su me treneri stavili na poziciju štopera, mada sam oduvek želeo da budem špic. Zato sam školske turnire i fudbal sa drugarima koristio da “cepam mrežu” i proslavljam golove.”
______________________________________________________________________

Posle šest meseci, rešio je da fudbalu da novu šansu. Svi oni koji su ga ikada gledali kako igra, jedva su čekali da ga ponovo vide na terenu.

Moj trener iz Mogrena je u tom momentu bio sportski direktor podgoričkog Koma i bez razmišljanja me je pozvao da se priključim ekipi. Nije bilo lako vratiti se, ali sam se toliko uželeo fudbala, druženja u svlačionici, osećaja pripadnosti timu…

Partije koje je pružao u dresu Koma govorile su koliko se uželeo terena, zajedno sa svojim saigračima izborio je plasman u Prvu ligu. rezultati u višem rangu nisu bili tako sjajni, ali je Milović igrao konstantno dobro.

Prijalo je igrati svaku utakmicu. U drugoj sezoni smo bili blizu opstanka, ali nekoliko saigrača i ja nismo odigrali revanš utakmicu u baražu zbog Korona virusa. Iako mi je to jako teško palo, nisam želeo ponovo da igram Drugu ligu. Znao sam da mogu više od toga!

Baš tog leta na Krov je sleteo još jedan crnogorski talenat i bivši igrač Viljareala – Nikola Vujnović. Najbolji drugari još od detinjstva i budući kumovi, Vujnović i Milović, želeli su da ponovo igraju zajedno, a želja im se i ostvarila.

Imao sam nekoliko ponuda, ali na moju sreću to se nije ostvarilo. Usledio je poziv mog druga Nikole i fudbalskog kluba Voždovac. Dva dana, dve granice i preko 100 telefonskih razgovora kasnije našao sam se u Beogradu. Iako se činilo da sam u Voždovac došao gotovo slučajno, ispostavilo se da je ovo savršena sredina za mene. Način igre, način funkcionisanja kluba i ekipa sa kojom delim svlačionicu u potpunosti su me oduševili.

U momentu kada je 25-godišnjak stigao, činilo se da pored standardnog i iskusnog štoperskog para Gajić-Pejčinović neće dobiti veliku šansu u svojoj prvoj sezoni.

Nisam sa ekipom prošao pripreme i trebalo mi je tih mesec-dva da se uklopim u sistem rada i igre. Bio sam prezadovoljan kada sam postao startni štoper i izborio se za svoju poziciju u ekipi. Imali smo kao tim uspona i padova u prvom delu sezone ali sam generalno zadovoljan, kako svojim učinkom, tako i učinkom ekipe.

Kada je šef stručnog štaba Zmajeva upario u zadnjoj liniji Gajića i Milovića, usledila je rapsodija. Nizali su se dobri rezultati – osam utakmica bez poraza na Krovu, četvrtina finala Kupa Srbije i Voždovac u gornjem delu tabele. Ovaj dvojac sigurno je imao velikog udela u tome.

Gaja je sjajan momak i među nama pre svega postoji dobra saradnja i poštovanje van terena. To je bio dobar osnov i za našu koheziju na terenu, od prve utakmice smo se uklopili. Različiti smo tip igrača, karakterno i fudbalski, ali smo baš zato dobar tandem. On je stariji i pravi lider na terenu, imam na koga da se ugledam!”

U prvom delu sezone bilo je više iskusnijih igrača, a sada je Milović među starijima i spreman da preuzme ulogu uzora.

Velika je promena jer sam u svakoj ekipi bio među najmlađim igračima, ali sam baš srećan što igram u ovako mladoj ekipi. Energija je na visokom nivou, svi momci su školovani fudbaleri koji igraju u sredini gde postoji sistem i plan rada, kao i jasni ciljevi.

A koji su to ciljevi za prolećni deo sezone, šta se to može očekivati od Voždovca?

Ambicije su porasle sa dobrim rezultatima, želimo da osvojimo Kup! Iako deluje da smo blizu, biće to ozbiljna borba i veliki izazov. U četvrtfinalu gostujemo Partizanu, ali je to idealna prilika da pokažemo koliko smo porasli kao ekipa.

Ciljevi na nivou ekipe su jasni, a šta su lične želje i ambicije Miloša Milovića?

Želim da dam 110% sebe na svakom treningu i svakoj utakmici. Želim da pomognem timu da ostvari zacrtano, a sebi da pre svega budem zdrav. Zahvaljujući dobrim partijama u Voždovcu ponovo sam obukao dres Crne Gore i debitovao za seniorski tim, pa se nadam da ću i na tom polju pokazati koliko vredim!

 

Ostavite komentar