ВЕЛИКИ ИНТЕРВЈУ СА НЕМАЊОМ НИКОЛИЋЕМ – О ВОЖДОВЦУ, СУАРЕЗУ, ЦРНОЈ ГОРИ И ЗАШТО ЈЕ МИРКО ВУЧИНИЋ “СУПЕР-УЛТИМАТИВНИ” ФУДБАЛСКИ ТАЛЕНАТ

19/03/2020ВЕСТИ

Због новонастале ситуације са светском епидемијом вируса Корона, као и цео тим, и капитен Змајева Немања Николић тренутно се налази у изолацији коју проводи са породицом у родном Ваљеву. Николић покушава као и сви да сам одржава форму док не дође до расплета ситуације око наставка котрљања лопте у Европи, као и Србији.  Европско првенство већ је сигутно одложено за 2021. годину, док се чекају одлуке о одигравању првенстава.

Иако је прича са нашим капитеном, који иза себе има сјајну каријеру и интернационалне наступе за национални тим Црне Горе као и играње у Лиги Шампиона, био планиран за период репрезентативне паузе, тренутна ситуације са вирусом Корона убрзала је цео процес, тако да се пред вама налази сјајан интервју са саговорником широких погледа и импозантних знања из многих сфера, а то зна свако ко је имао прилике да проведе време са Николићем.

Прва ствар која нас је занима јесте – каква је ситауција у Ваљеву? Примети ли се страх код људи, какав живот се води тренутно у овом градићу?

– Наравно да се осети разлика, ипак је ванредно стање. Људима није свеједно, склањају се у куће, причамо преко тераса. Ако се неко евентуално посећује по комшилуку седи се обавезно напољу уз удаљеност од два до три метра, па се коментарише актуелна ситуација. Није свеједно наравно, али живот некако мора да иде даље. Мањи је ово град, људи се наравно ослањају на ракију (смех), бодре се међусобно, кажу “када смо преживели бомбардовање и ово ћемо”. Претпостављам да је тако у сваком месту. – почиње причу за наш сајт Николић.

Иако је ситуација таква каква је јесте, професионални спортиста мора да пронађе времена да се посвети својој форми, иако су услови специфични.

– Трудим се да одржавам форму наравно. Добили смо план рада од кондиционог тренера Марка Куриџе који поштујем и по којем радим. Такође свако јутро провозам бицикл, водим и децу са са собом на вежбање , трудим се да и њих укључим у активности, сада имамо прилике да радимо неке ствари које иначе у овом периоду нисмо могли. Направили смо полако сви неки ритам, али се надам да ћемо се што пре вратити “нормалном животу”.

Надамо се и ми да ће популарни “Бин” што пре предводити Змајеве опет на терену, а до тада хајде да се вратимо уназад и почнемо испочетка. Занима нас како је Немања почео да игра фудбал, када се родила љубав према “бубамари”?

– У мом родном Ваљеву фудбал није могао да почне да се тренира пре осме године. Пре тога сам већ кренуо у школу, а од трећег разреда почео сам да тренирам у локалном клубу. Терен није био далеко од моје куће, сви другари из школе су тренирали, тако да тај период памтим као велико уживање у школи коју сам увек волео искрено, и тренинзима. 

Како је дошло до преласка у млађе категорије Црвене Звезде?

– Већ смо долазили у узраст када су неки од нас одскакали квалитетом и игром, тако да су људи из Црвене звезде постали заинтересовани за мене и још једног другара из Ваљева који је тада био голман. Организована је пријатељска утакмица која је окупила момке из околних градова и на којој сам заиста добро играо и представио се у правом светлу, тако да је позив од људи из Црвене звезде уследио јако брзо и тамо сам провео комплетну омладински стаж и стигао до првог тима.

Nikolić u mlađim kategorijama (dole desno)

Деби у првом тиму уследио је са непуних 18 година још током омладинског стажа у Куп утакмици против Металца у Горњем Милановцу, а тада је тренер био Валтер Зенга.

– То време памтим симболично, нисам тада био битан шраф у екипи. Након тога уследиле су позајмице на којима сам стасавао. Прво у Златибор Води која је тада играла Српску лигу и тамо сам имао сјајну прилику да научим доста о фудбалу. Иако је то био тада трећи ранг, усудићу се да кажем да је за неке то данас јаче и од другог, а понекад и од суперлигашког ранга такмичења. Тада сам тек видео колико сам небитан на фудбалској мапи. Помислиш како долазиш из млађих категорија Црвене звезде и како заслужујеш неко поштовање, а уствари су ту људи са каријерама и породицама који не маре за то него желе од тебе конкретне ствари. Ту сам схватио да фудбал није игра за децу него за озбиљне људе и то искуство ми је помогло да сазрим. Након тога је уследило играње у Црној Гори које ми је такође много помогло. – присећа се Николић и наставља. – За мене је прави деби био 2008. године када сам са пуних 20 година кренуо стандардно да играм и када сам одиграо првих 90 минута. Играли смо тада против Напретка из Крушевца на страни и против ОФК Београда на “Маракани”. Обе утакмице смо победили, ја сам одиграо добре партије, нажалост касније су се ствари искомпликовале па нисам остао у Звезди, али то је био леп период као и позајмица у Спартаку из Суботице који је уследио као последица тога што једноставно нисам пристајао да будем део једне “нездраве климе” која је тада владала у Црвеној Звезди. Али не жалим ни за чим. – затвара причу о “црвено-белој” страни своје каријере Николић.

Након две сјајне сезоне проведене у ОФК Београду где је чак носио и капитенску траку, и по његовим речима “показао колико заиста вреди”. уследио је први инострани трансфер и то у Динамо из Минска.

У Динамо сам провео две сјајне године којих се врло радо сећам. У том периоду сам играо сјајно и за репрезентацију као и за клуб у Лиги Европе. Постигао сам голове против Фиорентине, ПАОК-а и Национала из Португала. Постигао сам четири поготка у европским такмичењима и пет у домаћем првенству, тако да заиста један период у којем сам заиста уживао у фудбалу. Када одете у иностранство морате да констатно играте на високом нивоу и да увек пружате добре партије. Испоставља се тачна она реченица – “Није успео онај ко направи трансфер у иностранство, већ онај ко тамо дуго остане”.

Сјајне игре донеле су трансфер у Бате Борисов и прилику играња у Лиги Шампиона.

– Најлепши део моје каријере. Са мном су били и саиграчи из Србије, Милуновић, Младеновић и Јевтић. Нас четворица смо сјајно функционисали и били део сјајног тима који је играо Лигу Шампиона.Битан моменат је био када сам постигао гол против Видеотона у мечу пред дуел са Партизаном, и тај гол донео нам је могућност да играмо у плеј офу квалификација за Лигу Шампиона, тако да смо осигурали сигурно европско такмичење. На моју велику радост тада смо избацили Партизан у плеј-офу и упали у страшну групу у којој смо били са Ромом, Леверкузеном и Барселоном. Играјући у групи забележио сам две асистенције и заиста пружио солидне партије, тако да су и људи из Борисова били јако задовољни сарадњом.

Ко неко ко је играо фудбал на више нивоа, од нижих лига, па до Лиге Шампиона на највећим стадионима Европе, Николић може да сагледа главну разлику између клубова који играју константно на високом нивоу, и оних који понекад одскоче.

– Енормна је разлика у нивоу фудбала наравно. Велика је разлика у схватању фудбала, гледању на фудбал и на самом опхођењу према том спорту, да тако кажем. На високом нивоу грешке се не праштају. Напротив, оне се чекају. Екипе против којих се игра у Лиги Шампиона нису претерано агресивне, али не одступају од свог плана игре и чекају своју прилику. Разлика је у томе што врхунске екипе држе свој темпо игре и преко деведесет минута, док слабије екипе попусте у неком моменту, и ту бивају ухваћене у замку. Сума, сумарум, играње у Батеу и Лиги Шампиона је једно од најлепших искустава у животу уз неке репрезентативне утакмице. Не знам шта ми још може донети каријера, али ето тада сам се осећао заиста сјајно и након тога је дошао трансфер у Израел.

Након играња у Хапоел Тел Авиву, дошло је време и за први мандат у Вождовцу који Николић памти по сарадњи са Илијом Столицом и успесима који су везани за тај период боравка у клубу.

– Клуб у Израелу са којим сам потписао трогодишњи уговор променио је власника, а ја сам у међувремену имао и операцију ноге тако да је то за мене била јако незгодна ситауција и то ван прелазног рока. Циљ ми је био да пронађем средину у којој бих могао да играм и да фудбалски оживим себе, и одабир је пао на повратак у Србију после пет година. Након консултација са људима из света фудбала којима верујем, одлука је пала на то да тај клуб буде Вождовац. Тада је тренер био Илија Столица који је донео неке нове ствари у Србију и тада је Вождовац гајио један нови стил игре који је мени апсолутно одговарао. Нисам био изненађен сјајним условима, јер сам знао и пре тога да је Вождовац клуб који функционише далеко изнад просека за наше услове и била је “скоцкана” заиста фина екипа у којој сам од раније познавао неколико играча, тако што сам играо са њима или против њих.  Тако да могу рећи да је и то што је тим био феноменалан био битна тас на ваги. – присећа се Николић првог доласка на “кров”.

Имао је Бин сјајну сезону у дресу Вождовца, који је постизао историјске резултате под тренером Столицом, али неизбежна тема увек јесте меч са Црвеном Звездом за који се каже да је одлучио шампина те године и који је изгледа дошао гостима из Љутице Богдана у време када они нису били спремни да се суоче са Змајевима који су те сезоне играли најлепши фудбал у Србији.

– Тај меч ми је остао у јако лепом сећању из разлога што је “предигра” тог меча била крајње еуфорична. Знало се да само Вождовац има знања и квалитета да “помути рачуне” у трци за титулу и уведе је у фото-финиш. Било је свакаквих прича пред тај меч. Причало се да ће Црвена Звезда да буде судијски “погурана”, да ће Партизан да премира Вождовац, ма свакаквих прича је било, које су само подгревале већ озбиљно загрејану атмосферу. На крају наравно да ништа од тога није било тачно, тачно је било само да Вождовац одиграо један сјајан меч. Ми смо толико добро и зрело ушли у тај меч, да исход никако није могао бити другачији. Били смо психички “намештени” за све што би могло да се деси. Од самог почетка смо одиграли сјајно тактички, нисмо одступали од свог плана игре у маниру великих екипа и одиграли јако квалитетно. Повели смо 2:0 и ушли у једну сигурну игру у првом полувремену. На паузи смо били свесни да ће Црвена звезда кренути свом снагом и плански одлучили да им препустимо иницијативу, са тиме да смо желели да из брзих контранапада покушамо да постигнемо још неки погодак и сјајно смо се бранили. Звезда је смањила предност на 2:1, али ту се показало колико смо психички спремни ушли у меч, постигли смо одмах још један погодак и повели на 3:1, и на крају победили резултатом 3:2. Много ми је драго што сам био део тог меча и поносан сам на све момке који су тада изнели тај меч  заједно са мном.

Након још једног излета у Израел и Динамо из Минска, Николић се опет враћа на “кров” лета 2019. године и ове сезоне предводи Змајеве са капитенском траком на руци.

– Вратио сам се након две године, јер сам знао како је организован клуб, али ипак ме сачекало изненађење. Клуб је рапидно напредовао и организациони и технички. Задржани су људи који су и раније били у клубу, који су стицали искуство у, да кажемо “вођењу клуба”,  само су сада напредовали и дошли на руководеће функције, и то сада функционише заиста сјајно. Имао сам понуде још два или три клуба, али у Вождовцу сам опет препознао средину и људе који су подређени играчима, њиховом напредовању и то је клуб који је близак мом срцу. Наравно и ми играчи смо ту за све људе из клуба, однос је узајаман, тако да је ово заиста једна специфична фудбалска средина. 

На питање  – Зашто Вождовац многи описују као “најфудбалскију” средину у Србији, Николић као из топа одговара.

– У Србији “најфудбалскија средина” значи да су плате редовне и да немаш притиске, и да знаш да сигурно ниси део “закулисних радњи”. Сигуран си као играч и све својим радом и квалитетом заслужујеш. Клуб је максимално поштен према свима, не постоје кривине, пречице или неки други начин на који можеш да добијеш нешто што ти не припада. Данас је велика привилегија бити део Вождовца.

У другом мандату у Вождовцу Николић је преузео и капитенску траку.

– Велика привилегија, поготово уколико знамо ко је све био у конкуренцији да такође буде капитен. Једноставно током припрема у Словенији и првих кола искристалисало се да сам искочио у том погледу и да сам, да кажем у том смислу “најнеопходнији” екипи на тој позицији, иако је лако могло да се деси да неко други од старијих играча дође у први план. Био сам један од најстандарднијих играча и вратио сам поверење головима и асистенцијама. Драги су ми јако голови против Партизана и Војводине у првом делу првенства, а поготово против Војводине који је заиста био спектакуларан гол са велике удаљености. Та утакмица у Новом Саду била је прекретница за сјајну прву полусезону коју смо имали. Тада смо показали један борбени став и искочило је наше заједништво које нас је од тада носило у наредним утакмицама у којима смо правили сјајне резултате. Пето место је дошло као последица управо тог заједништва као и јако озбиљног рада тренера, али и играчи који су знали да спроведу у дело њихову замисао. Моја досадашња каријера је показала да су два најбитнија фактора за успех – тренер и атмосфера.

Nikolić postiže pogodak protiv Vojvodine

Вождовац је тренутно екипа која је прави “микс” младих и екстремно талентованих играча, као и искусних фудбалера који могу да пренесу своје знање. Један од њих је и Николић.

– Тек сада схватам колика је привилегија била имати за саиграче искусне играче када сам био млађи. Тек сада могу да сагледам колико сам научио од њих, свесно и несвесно. Ја бих волео да млади фудбалери у тиму науче и од Микића, Стојчева, Пејчиновића и мене, све што могу, али првенствено да науче неке ствари везане за понашање. Понашање у свлачионици, социјализација са људима у клубу, са саиграчима и запосленима. Да науче како треба да се понашају у једном систему фудбалског клуба и да сви зависимо једни од других. Нема повлашћених  или запоста вљених. Да би правили велике резултате, сви у клубу морају бити задовољни, атмосфера се формира са свима у клубу. Наравно да млади штопер мора да посматра старијег играча са исте позиције, као и везни играчи, али увек можеш и од играча који не игра исту позицију да покупиш неке “цаке и форе” које ће ти олакшати игру и начинити те бољим. Комбинација младих и искусних увек је била добра. Добија се снага кроз младе играче, али и искуство и зрелост због старије и то ако се “намести” добро може бити сјајна комбинација.

Играча са толико искутва морамо питати и једно шаблонско питање које наизглед може бити јако досадно, али може изнедрити сјајне одговоре и натерати нас да се присетимо неких мајстора фудбала. Ко је био најбољи играч са којим си играо, а ко најбољи против којег си играо?

– Играо сам са заиста сјајним играчима као што су Короман, Милијаш, Стефан Савић, Стеван Јоветић и многи други, да не набрајам и у репрезентацији и у клубовима, плејада, али заиста један човек се издваја и после њега нема зареза, само тачке. Ниједан човек није такав, да кажем “доктор” фудбала, супер- ултимативни фудбалски таленат који се виђа само једном у животу као  – Мирко Вучинић. Не знам коју реч да пронађем да опишем фудбалски таленат или оно што се налази у глави тог човека, и у ногама наравно. Он се родио са тиме, Бог га је створио за фудбал. Имао је сјајну каријеру, која је могла да буде још богатија, јер је он играч који је могао да носи игру највећих светских клубова, али он се одлучио да ужива у фудбалу, да буде велики господин, али да се ипак свуда види његов велики таленат. А најбољи играчи против којих сам играо јесу Суарез и Нејмар против којих сам имао дуеле када смо се састали са Барселоном у Лиги Шампиона. И то сам са најбоље позиције имао прилику да гледам шта раде на терену јер смо играли јако близу. Можда је и Еден Аазар оставио на мене сјајан утисак када смо играли против Белгије, али не тако велики као Луис Суарез.

А када смо већ код репрезентативних утакмица, намеће се питање – Како је момак рођен у Ваљеву, у срцу Србије, добио прилику да заигра за национални тим Црне Горе?

Био сам на позајмици у ФК Грбаљ, јер сам желео да играм прву лигу Црне Горе, пре него другу лигу Србије. Тада сам био на радару људима из тамошњег фудбала, поготово председнику савеза и легенди Дејану Савићевићу. Они су сматрали да им је играч мојих карактеристика потребан у младој репрезентацији  и ја сам пристао јер сам веровао да не бих добио прилику у репрезентацији Србије. Брзо је уследио и деби за А репрезентацију Црне Горе, са 21 годином. Скупило се ту тринаест наступа за најбољу селекцију, предност су наравно некада имали играчи рођени у Црној Гори, тако да сам понекад био подршка, али свеједно једно огромно исксутво и сјајно је било носити дрес Црне Горе. – приводи крају разговор за сајт Вождовца наш капитен.

За крај, која је порука навијачима Вождовца и свим љубитељима фудбала док траје пауза, док се не вратимо сви на наш “кров” и наставимо да радимо оно најбоље знамо?

– ЧУВАЈТЕ СЕ! Себе на првом месту, а тако чувате своје укућане и своју околину. Здравље је сада приоритет. Фудбал ће се вратити, сада је потребно да бринемо о другим стварима. Покажимо сада сви висок ниво социјалне свести и поштујмо оно што надлежни саветују. Будите кући, све ће ово брзо проћи, а онда се видимо на нашем стадиону!

 

Оставите коментар