Direktor omladinske škole FK Voždovac, Jovan Damjanović – “Pravimo velike fudbalere, ali i ljude!”

27/03/2019Uncategorized

Omladinska škola FK Voždovac prešla je dug put od početka reformi kluba koje su usledila pre nekoliko godina, pa do danas kada je fudbalska akademija Zmajeva postala jedna od najrespektabilnijih u regionu. To je bio povod da razgovaramo sa Jovanom Damjanovićem, nekadašnjim reprezentantativcem naše zemlje i jednim od najtalentovanijih igrača svoje generacije o radu omladinske škole, ali i da se osvrnemo na njegovu bogatu karijeru koju je gradio na čak četiri kontinenta i sarađivao sa mnogim renomiranim trenerima.

Pošto će se razgovor bazirati na radu sa mladim fudbalerima, zanima nas kako se Damjanović seća svojih prvih fudbalskih koraka, te sa tom temom započinjemo razgovor.

Prvo se naravno sećam igranja ispred zgrade sa vršnjacima, to je mesto gde smo svi počinjali da se bavimo fudbalom. Sa ozbiljnijim treninzima počeo sam sa devet godina u jednoj od retkih škola fudbala u to vreme, koja je bila u okviru FK Sinđelić. Danas je broj škola fudbala ekstremno porastao i deca već u predškolskom uzrastu počinju da se bave fudbalom, dok je nekada to bilo moguće tek od 9. godine. Nakon toga me je Kule Aćimović primetio i pozvao u Crvenu Zvezdu, u kojoj sam i proveo nekoliko godina u mlađim kategorijama i na kraju sa 17 godina potpisao ugovor na šest godina.

Vraćamo se i u 2001. godinu, kada je omladinska reprezentacija Srbije na Evropskom prvenstvu održanom u Finskoj zauzela 4. mesto, a Damjanović u toj sjajnoj generaciji u kojoj su bili i Milijaš, Luković i Danko Lazović zauzeo mesto u idealnom timu tog prvenstva.

– To je zaista bila sjajna generacija, i imao sam tu sreću i prililegiju da sam mogao da “odrastam” u reprezentaciji jer sam prošao kroz sve njene selekcije. Ta generacija inače nije izgubila utakmicu preko godinu i po dana i nju je predvodio Mile Tomić. Osvojili smo nekoliko turnira i mislim da smo bili prva generacija nakon “Čileanaca” koja se plasirala na EP. Mislim da smo pored Španaca, sa kojima smo igrali utakmicu za treće mesto, imali najveći kvalitet, ali spletom okolnosti Poljaci i Česi su igrali finale. Svakako sjajno iskustvo i velika čast biti u idealnom timu prvenstva.

Kao neko ko je imao prilike da zaigra fudbal na četiri kontinenta, Damjanović može da napravi razliku između sistema rada na istoku i zapadu zemljine hemisfere i da ih uporedi i napravi poređenje.

– U Nemačkoj je definitivno fudbal broj jedan. Oni su fudbalska nacija. Tu se vidi ogromna kultura u načinu rada i ophođenju prema fudbalerima i sam status fudbalera u Nemačkoj je fenomenalan. Bez obzira na kom nivou igrate, fudbaler u Nemačkoj je privilegovan. Austrija je takođe interesantna zemlja u kojoj se igra kvalitetan fudbal, i taj period mi je ostao u lepom pamćenju. Liga je mala, broji samo 10 timova, ali kvalitet fudbala je izvanredan. U Belorusiji sam se isto sjajno osećao jer oni vole naš narodi igrao sam u timu u kojem sam se borio za titulu. U Kinu sam došao kada je fudbal počeo da doživljava veliku ekspanziju i to je bila velika promena i fudbalska i kulturološka. Iako ne važe za velike stručnjake, od trenera sa kojim sam sarađivao sam naučio pregršt interesantnih stvari.

Ko je imao najviše uticaja na tvoj fudbalski razvoj, i od koga je moglo da se najviše nauči, imajući u vidu da si zaista radio sa velikim brojem trenera, počevši od mlađih kategorija u Crvenoj Zvezdi, pa i kasnije u karijeri kroz velike klubove?

– Moram da spomenem velike fudbalere i ljude sa kojima sam radio u Crvenoj Zvezdi, a to su bili Kule Aćimović, Vladimir Petrović Pižon, Vojin Lazarević i Dule Savić, jer su oni formirali moj pogled na fudbal. Taj period u Crvenoj Zvezdi me je izgradio. Kasnije u karijeri sigurno je da je Mile Tomić ostavio veliki trag i da je rad sa njim bio nešto posebno jer je on za ono vreme bio zaista avangardni trener. Kasnije kroz karijeru sam sarađivao sa mnogo stručnjaka, i trudio se da od svih “pokupim” samo ono najbolje, a kada primetim neke manjkavosti u radu, da mi to bude jedan signal kako ne treba raditi u budućnosti. 

Kada si primetio da bi voleo da postaneš trener?

–  U poslednjim godinama karijere primetio sam da se u meni javlja želja  i da ostanem u fudbalu kao fudbalski radnik i da pokušam da vratim fudbalu još više, za sve ono što je on meni dao kroz karijeru.

A kako je došlo do toga da budeš tamo gde si danas, na čelu fudbalske akademije FK Voždovac i da početni deo svog trenerskog posla posvetiš radu sa mladima?

– Karijeru sam završio u Voždovcu, a pre toga sam prošao kroz zaista mnogo klubova i ono što sam video u Voždovcu na mene je ostavilo fenomenalan utisak. Voždovac je i tada bio klub koji je radio na jednom ozbiljnom evropskom nivou. Ja nisam imao želju da nastavljam karijeru, a ljudi iz kluba su u meni videli nekoga ko bi mogao da ostane u klubu i ko bi mogao da baš u Voždovcu napravi svoje prve trenerske korake. I ja sam mislio da kao neko ko je prošao kroz sve reprezentativne selekcije svoje zemlje i znam kako bi mladi igrač treba da se razvija mogu da pomognem budućim fudbalerima, pa makar to bilo i samo savetom.

Kao što vidimo danas radiš mnogo više od davanja saveta, daješ i svoje iskustvo, prenosiš svoje znanje na mlade igrače u fudbalskoj akademiji FK Voždovac. Kako ti vidiš danas okruženje u kojem se radi u klubu i kakve uslove imaju mladi u FK Voždovac da ostvare fudbalski napredak?

– Ključan detalj u ove tri godine koliko sam u klubu jeste kreiranje ambijenta za mlade igrače na kojem neumorno radimo. Kreiranjem jednog zdravog i pristojnog fudbalskog ambijenta doprineli smo tome da svaki igrač ima sjajne uslove da se razvija, na prvom mestu kao dobar čovek, a zatim i kao dobar fudbaler. Za najtalentovanije fudbalere u svim generacijama postoji jasna strategija kojom se vodimo u njihovom razvoju. Pažnja, stručan rad i jasan plan za njihovu budućnost, to je ono što pravi veliku razliku.

Koja je tvoja vizija akademije fudbala FK Voždovac u budućnosti i koja je to poruka koju bi mi trebalo da pošaljemo kao klub koji dosta polaže na rad sa mladima?

– Svojim saradnicima volim da uvek kažem da mi moramo biti ti koji će da pomognu srpskom fudbalu, makar to bilo i u meri od dva posto. Ono što ne volim, i u neku ruku sam zabranio da se koristi, jesu ratni izrazi i pokliči kao što je “BORBA” itd. Podrazumeva da svako na terenu treba da pruži sve od sebe, ali želimo da fudbal ostane tamo gde treba, u domenu igre, i to one najlepše na svetu koja može mnogo da ti vrati, ukoliko i ti njoj pružiš najbolje što možeš. Naš cilj jeste da razvijamo decu u onom zdravom fudbalskom smeru, a to jeste, reći ću opet, igra, talenat i karakter. Motoričke sposobnosti jesu najbitnije za uspeh u fudbalu, ali mi želimo da napravimo kompletne ličnosti i zdrave ljude, a to je put da neko postane i veliki fudbaler.

Fudbal je u zadnjih 20 godina rapidno napredovao. Da li misliš da je jednako bitno sa mladima raditi na terenu, ali i van terena, da im se skrene pažnja na ishranu i na sve ono što rade kada nisu na treningu, da bi na terenu bili što bolji?

– Mislim da mladi ljudi mnogo ranije moraju razvijati svest o tome šta znači biti profesionalni sportista. Mi sada radimo sa njima aktivno i pokušavamo da raznim predavanjima podignemo svest o profesionalnom sportu, ali mislim da je najbitnija stvar za mladog fudbalera – okruženje. Ne mislim sada samo na okruženje u klubu, već i na porodično okruženje i ljude koji vode njihove karijere. I mislim da je to ono što pravi razliku, kada imate zdravu bazu i osnovu iz koje sve polazi, lakše se dolazi do vrha.

Sada se već došlo do toga da Voždovac može da u prvi tim izbaci produkte svoje fudbalske akademije. Tu je Stefan Purtić, na vrata prvog tima kuca i Dragan Stoisavljević, a skauting služba takođe radi sjajan posao jer su u Voždovcu neki od najvećih talenata kao što su Filip Stuparević, Strahinja Bošnjak, Marko Ilić i Jovan Nišić. Kruna svega naravno jeste transfer Filipa Stuparevića u Votford, koji je jedan od najvećih u srpskom fudbalu.

– Stuparević je došao kod nas kao kadet i igrao za omladince, gde je pokazao ekstreman talenat i potencijal. Nakon toga je debitovao i za prvi tim, a to se sve radilo planski i sistemski. Moram da se vratim na ono što sam napomenuo, a to je KREIRANjE AMBIJENTA za igrača. Kada to kažem, mislim na ambijent na terenu, ali i van terena. U našem klubu postoji tim ljudi koji se bavi time, od porodice, direktora kluba, pa do stručnog štaba. Svakako kada god iskoči veliki potencijal, energiju usmeravamo ka njima, pravimo ambijent i sve preuslove i uslove da taj igrač dostigne svoj puni potencijal. 

Iako si na čelu dela koji se bavi mlađim kategorijama, imaš iskustva i u radu prvog tima. Bio si u jednom momentu Šef stručnog štaba prvog tima, i  deo stručnog štaba Ilije Stolice u kojem si bio zadužen za rad sa napadačima. Iz te generacije sjajne transfere su ostvarili Dražić, Georgijević, Ivković i sada Stuparević. Kakvo je sada stanje sa napadačima u klubu, ko je sledeći ko bi mogao da bude novi Filip Stuparević ili Dejan Georgijević?

– Rad sa napadačima je jako specifičan, jer mogu doći od najosporavanijih u timu, do najhvaljenijih. Mnogo je važna sama koncepcija igre i podrška koja im se pruža, i onda je i njima samima lakše da dođu do izražaja. Mislim da je pred Draganom Stoisavljevićem koji je 2003. godište jako lepa budućnost. On je ove godine bio na pripremama sa prvim timom i zaista poseduje jako veliki potencijal. Pred njim je još mnogo vremena, ne žurimo sa njim, kao ni sa jednim igračem. Mi imamo veliku odgovornost prema tim mladim ljudima i mnogo je do struke. Ako se mi budemo bavili njima na pravi način, napravimo im ambijent za uspeh, nema sumnje da će imati sve preuslove za uspeh. 

Da li ti sebe vidiš u narednom periodu kao nekoga ko radi sa prvom timom, da li ti više prija rad sa mlađim kategorijama, ili ćeš pak prepustiti nekom prirodnom toku događaja da odredi sve?

– Voleo bih da to sve dođe nekako prirodno. Ono na čemu ja insistiram, jeste moje lično usavršavanje. Kako u klubu, u kojem imam fenomenalne uslove, tako i da sam učim i sakupljam iskustvo koje mogu da prenesem na mlade igrače. Lepota ovog posla je stvaranje, jer zaista imamo priliku da stvaramo sjajne mlade ljude i igrače. Imam podršku kluba za misiju koju sam započeo i vidim da i deci to prija. Uživam u radu, sačekaću da sve dođe od sebe prirodno i osećam se privilegovano što imam priliku da radi u fudbalu.

Ostavite komentar