Директор омладинске школе ФК Вождовац, Јован Дамјановић – “Правимо велике фудбалере, али и људе!”

27/03/2019Uncategorized

Омладинска школа ФК Вождовац прешла је дуг пут од почетка реформи клуба које су уследила пре неколико година, па до данас када је фудбалска академија Змајева постала једна од најреспектабилнијих у региону. То је био повод да разговарамо са Јованом Дамјановићем, некадашњим репрезентантативцем наше земље и једним од најталентованијих играча своје генерације о раду омладинске школе, али и да се осврнемо на његову богату каријеру коју је градио на чак четири континента и сарађивао са многим реномираним тренерима.

Пошто ће се разговор базирати на раду са младим фудбалерима, занима нас како се Дамјановић сећа својих првих фудбалских корака, те са том темом започињемо разговор.

Прво се наравно сећам играња испред зграде са вршњацима, то је место где смо сви почињали да се бавимо фудбалом. Са озбиљнијим тренинзима почео сам са девет година у једној од ретких школа фудбала у то време, која је била у оквиру ФК Синђелић. Данас је број школа фудбала екстремно порастао и деца већ у предшколском узрасту почињу да се баве фудбалом, док је некада то било могуће тек од 9. године. Након тога ме је Куле Аћимовић приметио и позвао у Црвену Звезду, у којој сам и провео неколико година у млађим категоријама и на крају са 17 година потписао уговор на шест година.

Враћамо се и у 2001. годину, када је омладинска репрезентација Србије на Европском првенству одржаном у Финској заузела 4. место, а Дамјановић у тој сјајној генерацији у којој су били и Милијаш, Луковић и Данко Лазовић заузео место у идеалном тиму тог првенства.

– То је заиста била сјајна генерација, и имао сам ту срећу и прилилегију да сам могао да “одрастам” у репрезентацији јер сам прошао кроз све њене селекције. Та генерација иначе није изгубила утакмицу преко годину и по дана и њу је предводио Миле Томић. Освојили смо неколико турнира и мислим да смо били прва генерација након “Чилеанаца” која се пласирала на ЕП. Мислим да смо поред Шпанаца, са којима смо играли утакмицу за треће место, имали највећи квалитет, али сплетом околности Пољаци и Чеси су играли финале. Свакако сјајно искуство и велика част бити у идеалном тиму првенства.

Као неко ко је имао прилике да заигра фудбал на четири континента, Дамјановић може да направи разлику између система рада на истоку и западу земљине хемисфере и да их упореди и направи поређење.

– У Немачкој је дефинитивно фудбал број један. Они су фудбалска нација. Ту се види огромна култура у начину рада и опхођењу према фудбалерима и сам статус фудбалера у Немачкој је феноменалан. Без обзира на ком нивоу играте, фудбалер у Немачкој је привилегован. Аустрија је такође интересантна земља у којој се игра квалитетан фудбал, и тај период ми је остао у лепом памћењу. Лига је мала, броји само 10 тимова, али квалитет фудбала је изванредан. У Белорусији сам се исто сјајно осећао јер они воле наш народи играо сам у тиму у којем сам се борио за титулу. У Кину сам дошао када је фудбал почео да доживљава велику експанзију и то је била велика промена и фудбалска и културолошка. Иако не важе за велике стручњаке, од тренера са којим сам сарађивао сам научио прегршт интересантних ствари.

Ко је имао највише утицаја на твој фудбалски развој, и од кога је могло да се највише научи, имајући у виду да си заиста радио са великим бројем тренера, почевши од млађих категорија у Црвеној Звезди, па и касније у каријери кроз велике клубове?

– Морам да споменем велике фудбалере и људе са којима сам радио у Црвеној Звезди, а то су били Куле Аћимовић, Владимир Петровић Пижон, Војин Лазаревић и Дуле Савић, јер су они формирали мој поглед на фудбал. Тај период у Црвеној Звезди ме је изградио. Касније у каријери сигурно је да је Миле Томић оставио велики траг и да је рад са њим био нешто посебно јер је он за оно време био заиста авангардни тренер. Касније кроз каријеру сам сарађивао са много стручњака, и трудио се да од свих “покупим” само оно најбоље, а када приметим неке мањкавости у раду, да ми то буде један сигнал како не треба радити у будућности. 

Када си приметио да би волео да постанеш тренер?

–  У последњим годинама каријере приметио сам да се у мени јавља жеља  и да останем у фудбалу као фудбалски радник и да покушам да вратим фудбалу још више, за све оно што је он мени дао кроз каријеру.

А како је дошло до тога да будеш тамо где си данас, на челу фудбалске академије ФК Вождовац и да почетни део свог тренерског посла посветиш раду са младима?

– Каријеру сам завршио у Вождовцу, а пре тога сам прошао кроз заиста много клубова и оно што сам видео у Вождовцу на мене је оставило феноменалан утисак. Вождовац је и тада био клуб који је радио на једном озбиљном европском нивоу. Ја нисам имао жељу да настављам каријеру, а људи из клуба су у мени видели некога ко би могао да остане у клубу и ко би могао да баш у Вождовцу направи своје прве тренерске кораке. И ја сам мислио да као неко ко је прошао кроз све репрезентативне селекције своје земље и знам како би млади играч треба да се развија могу да помогнем будућим фудбалерима, па макар то било и само саветом.

Као што видимо данас радиш много више од давања савета, дајеш и своје искуство, преносиш своје знање на младе играче у фудбалској академији ФК Вождовац. Како ти видиш данас окружење у којем се ради у клубу и какве услове имају млади у ФК Вождовац да остваре фудбалски напредак?

– Кључан детаљ у ове три године колико сам у клубу јесте креирање амбијента за младе играче на којем неуморно радимо. Креирањем једног здравог и пристојног фудбалског амбијента допринели смо томе да сваки играч има сјајне услове да се развија, на првом месту као добар човек, а затим и као добар фудбалер. За најталентованије фудбалере у свим генерацијама постоји јасна стратегија којом се водимо у њиховом развоју. Пажња, стручан рад и јасан план за њихову будућност, то је оно што прави велику разлику.

Која је твоја визија академије фудбала ФК Вождовац у будућности и која је то порука коју би ми требало да пошаљемо као клуб који доста полаже на рад са младима?

– Својим сарадницима волим да увек кажем да ми морамо бити ти који ће да помогну српском фудбалу, макар то било и у мери од два посто. Оно што не волим, и у неку руку сам забранио да се користи, јесу ратни изрази и покличи као што је “БОРБА” итд. Подразумева да свако на терену треба да пружи све од себе, али желимо да фудбал остане тамо где треба, у домену игре, и то оне најлепше на свету која може много да ти врати, уколико и ти њој пружиш најбоље што можеш. Наш циљ јесте да развијамо децу у оном здравом фудбалском смеру, а то јесте, рећи ћу опет, игра, таленат и карактер. Моторичке способности јесу најбитније за успех у фудбалу, али ми желимо да направимо комплетне личности и здраве људе, а то је пут да неко постане и велики фудбалер.

Фудбал је у задњих 20 година рапидно напредовао. Да ли мислиш да је једнако битно са младима радити на терену, али и ван терена, да им се скрене пажња на исхрану и на све оно што раде када нису на тренингу, да би на терену били што бољи?

– Мислим да млади људи много раније морају развијати свест о томе шта значи бити професионални спортиста. Ми сада радимо са њима активно и покушавамо да разним предавањима подигнемо свест о професионалном спорту, али мислим да је најбитнија ствар за младог фудбалера – окружење. Не мислим сада само на окружење у клубу, већ и на породично окружење и људе који воде њихове каријере. И мислим да је то оно што прави разлику, када имате здраву базу и основу из које све полази, лакше се долази до врха.

Сада се већ дошло до тога да Вождовац може да у први тим избаци продукте своје фудбалске академије. Ту је Стефан Пуртић, на врата првог тима куца и Драган Стоисављевић, а скаутинг служба такође ради сјајан посао јер су у Вождовцу неки од највећих талената као што су Филип Ступаревић, Страхиња Бошњак, Марко Илић и Јован Нишић. Круна свега наравно јесте трансфер Филипа Ступаревића у Вотфорд, који је један од највећих у српском фудбалу.

– Ступаревић је дошао код нас као кадет и играо за омладинце, где је показао екстреман таленат и потенцијал. Након тога је дебитовао и за први тим, а то се све радило плански и системски. Морам да се вратим на оно што сам напоменуо, а то је КРЕИРАЊЕ АМБИЈЕНТА за играча. Када то кажем, мислим на амбијент на терену, али и ван терена. У нашем клубу постоји тим људи који се бави тиме, од породице, директора клуба, па до стручног штаба. Свакако када год искочи велики потенцијал, енергију усмеравамо ка њима, правимо амбијент и све преуслове и услове да тај играч достигне свој пуни потенцијал. 

Иако си на челу дела који се бави млађим категоријама, имаш искуства и у раду првог тима. Био си у једном моменту Шеф стручног штаба првог тима, и  део стручног штаба Илије Столице у којем си био задужен за рад са нападачима. Из те генерације сјајне трансфере су остварили Дражић, Георгијевић, Ивковић и сада Ступаревић. Какво је сада стање са нападачима у клубу, ко је следећи ко би могао да буде нови Филип Ступаревић или Дејан Георгијевић?

– Рад са нападачима је јако специфичан, јер могу доћи од најоспораванијих у тиму, до најхваљенијих. Много је важна сама концепција игре и подршка која им се пружа, и онда је и њима самима лакше да дођу до изражаја. Мислим да је пред Драганом Стоисављевићем који је 2003. годиште јако лепа будућност. Он је ове године био на припремама са првим тимом и заиста поседује јако велики потенцијал. Пред њим је још много времена, не журимо са њим, као ни са једним играчем. Ми имамо велику одговорност према тим младим људима и много је до струке. Ако се ми будемо бавили њима на прави начин, направимо им амбијент за успех, нема сумње да ће имати све преуслове за успех. 

Да ли ти себе видиш у наредном периоду као некога ко ради са првом тимом, да ли ти више прија рад са млађим категоријама, или ћеш пак препустити неком природном току догађаја да одреди све?

– Волео бих да то све дође некако природно. Оно на чему ја инсистирам, јесте моје лично усавршавање. Како у клубу, у којем имам феноменалне услове, тако и да сам учим и сакупљам искуство које могу да пренесем на младе играче. Лепота овог посла је стварање, јер заиста имамо прилику да стварамо сјајне младе људе и играче. Имам подршку клуба за мисију коју сам започео и видим да и деци то прија. Уживам у раду, сачекаћу да све дође од себе природно и осећам се привилеговано што имам прилику да ради у фудбалу.

Оставите коментар