МОЦАРТСПОРТ – Много је у фудбалу људи којима није место у спорту, али хајде да ми сами покушамо да створимо бољи микрокосмос

Много је у фудбалу људи којима није место у спорту, али хајде да ми сами покушамо да створимо бољи микрокосмос

Јер из здраве конкуренције родиће се квалитет, сматра Илија Столица

Није семантичка, већ фудбалска дебата. Али тражи се дефиниција. Шта је то нормално, а шта ненормално? И како то да оно што је нормално у озбиљним фудбалским земљама постаје ненормално кад се примени на Суперлигу? Илија Столица, човек који је покренуо цело питање очитавши Партизану лекцију из модерног фудбала, зна само да неке ствари морају да се мењају. Нема одговоре на сва питања, па се води оном старом: мисли глобално, делај локално.
“Знам да у фудбалу има много људи којима уопште није место у спорту, али сви ми из струке, тренери, играчи, па и ви медији, треба да се боримо за неки боиљи, здравији амбијент. Јер ако изузмемо оне тврдокорне навијаче, верујем да би већина истинских љубитеља спорта волела да буде више овако неизвесних, квалитетних утакмица. То би било феноменално за српски клупски фудбал, па и за нашу репрезентацију, јер смо на крају крајева сви ми – без обзира да ли су нам боје црне, црвене или розе – у служби те репрезентације. И хајде онда да се бар ми потрудимо да тим правим љубитељима спорта, а дубоко сам уверен да су они ипак у већини, цео доживљај учинимо лепшим”, каже шеф струке Вождовца на почетку мини интервјуа за МОЗЗАРТ Спорт.

Можда звучи превише филозофски када долази од једног фудбалског стратега, али проблеми у српском фудбалу толико су велики да заиста захтевају филозофску расправу. Овде су ствари у корену постављене наопачке. И ту нема једноставног решења. Али има једноставног почетка.
“Увек сам на страни струке, играча и верујте ми да ту има много квалитета. Проблем је на другим нивоима и на то не можемо да утичемо. Али можемо да урадимо оно што је до нас. Да тим играчима усадимо осећај да и овде могу да уз јасан план и захтеве напредују као играчи и граде те своје каријере. Једном речју, да створимо неки микрокосмос у коме они могу да се осећају као спортисти”.

Није увек лако. Нити је Вождовац ни први ни последњи условно речено мали клуб чији ће се успех оспорити његовим једначењем са неуспехом фаворизованог ривала, а то су по правилу – Црвена звезда или Партизан. И једни и други могли су да у последњих неколико месеци увиде колико је погрешно превише се уживети у ту улогу кад је преко пута Вождовац.
“Мени мало смета када се каже да смо ми узели Партизану или Звезди бодове. Нисмо их ми никоме узели, нису то њихови бодови. Ми смо их освојили!”, категорички ће Столица чији тим је пролетос практично уручио шампионску титулу Партизану, а у четвртом колу Суперлиге дозволио Црвеној звезди да вечитом ривалу одмакне на табели.

Питање је дакле угла из ког се ситуација посматра. И Звезди и Партизану Вождовац је и узео и дао.
“У фудбалу је нормално да дођу и успони и падови. Па и у највећим клубовима, дакле и у Звезди и у Партизану. И то би све требало да је нормално, али се код нас нажалост то не схвата тако, па се ствара огроман притисак на играче и на струку, посебно наравно код вечитих ривала. И онда тај притисак прелази границу конструктивне и добронамерне критике и доводи до аномалија које нису добре”, сматра Столица.

 

Наставља у даху…
“Баш сам код вас прочитао да овакве утакмице највише користе вечитима и то и јесте тако. И када бисмо све то посматрали на један нормалан начин, мањи би био притисак и на судије и на вечите и све би изгледало много другачије. Међутим, код нас нема довољно свести да се то препозна на такав начин. Има ту много људи који спорт не разумеју на прави начин. Јер из здраве конкуренције се ствара квалитет који би на крају свима користио. И квалитативно, па и финансијски на крају крајева”.

У најдиректнијем смислу ипак највише је користило баш Вождовцу. А није увек ситуација била тако идилична. И није се ништа случајно десило.
“Да подсетим да смо, кад смо мој стручни штаб и ја дошли – намерно истичем цео стручни штаб јер је у модерном фудбалу неозбиљно чак и покушати да све радиш сам – затекли Вождовац који стрепи за опстанак. Имао је мислим седам пораза у низу. У наредних десет утакмица до краја те полусезоне уписали смо седам победа, два ремија и један пораз. Још важније од тога је што смо све то учинили кроз добру игру. Тренер треба да се забрине чак и ако има резултате, а нема игру”, подсећа шеф струке Змајева.

Има и чиме да поткрепи овакве речи.
“Сад ми је баш један ваш колега рекао шта статистика каже. Истина, она може и да завара, али као тренери не смемо само да се заносимо личним утиском, него морамо и да мало детаљније обратимо пажњу на те параметре. А статистика каже да откако смо мој стручни штаб и ја стигли, да Вождовац има највећи посед лопте у целој Суперлиги, највише нападачких акција и највише тачних пасова. Притом смо трећи или четврти у лиги по броју шутева. На томе инсистирамо. На поседу лопте. И то се види кроз резултате. Све то наравно не би имало смисла да нема ове групе момака која не само да је прихватила идеје, већ и и надградила, а то је за тренера најлепши осећај”.

За играче су вероватно најлепше похвале са свих страна. Па и не чуди што су у јучерашњим изјавама за МОЗЗАРТ Спорт и искусни голман Зоран Поповић и најмлађи Змај Филип Ступаревић прилично оптимистички говорили о наставку сезоне, без страха да као једну од амбиција помену и пласман међу четири најбоља у лиги, односно излазак у Европу.
“Мој животни мото као тренера, човека, брата, оца, сина… Јесте да живот без циља нема смисао. А ови момци су га сами поставили и то ме радује. Посебно ме радује што су то рекли и онај који је међу носиоцима игре – јер Поповић је по мени репрезентативни калибар голмана – и онај који је најмлађи. И волео бих да се мало више пажње поклања самом Ступаревићевом голу, него киксу противничког штопера. И не само Ступаревићу, него и Дуроњићу, Срећковићу, Филиповићу, Путинчанину, да не заборавим сад неког. Озбиљан је то квалитет у тиму, а тим је у Вождовцу изнад свих нас”, закључује Столица.

Можда звучи превише филозофски када долази од једног фудбалског стратега. Али можда и треба да изађемо из калупа и сагледамо ширу слику. Ако се ништа не покуша – ништа се неће ни променити. А нешто би морало да се мења.

Извор: http://www.mozzartsport.com/vesti/mnogo-je-u-fudbalu-ljudi-kojima-nije-mesto-u-sportu-ali-hajde-da-mi-sami-pokusamo-da-stvorimo-bolji-mikrokosmos/175074

Оставите коментар