Milenium Sport u gostima FK Voždovac: Drugačija filozofija i put kojim se ređe ide, ali donosi ono najvažnije

18/10/2018U MEDIJIMA

Milenium Sport u gostima FK Voždovac: Drugačija filozofija i put kojim se ređe ide, ali donosi ono najvažnije

Koliko nas bi volelo da naša deca treniraju u takvoj školi fudbala koja ima gotovo savršene uslove, trenere sa jednakom fudbalskom i pedagoškom filozofijom, da stvara pobednike, bez obzira čime će se sutra baviti? Znamo i sami odgovor…

Fudbalski klub Voždovac svojom filozofijom u omladinskoj školi odskače na neki poseban način, pre svega drugačijom ideologijom koju bi svaki roditelj poželeo za svoje dete.

Pre svega, zbog pedagoškog pristupa i moralnih načela koji su u prvom planu, a jedan od njih je da dete treba da zavoli sport, da se pravilno i zdravo razvija, socijalizuje među vršnjacima, da zavoli igru, ali i da uživa u njoj.

Naš sagovornik bio je direktor omladinske škole FK Voždovac Jovan Damjanović, čovek koji „donkihotovski“ ne odstupa od svojih principa i filozofije da je fudbal = igra, ljubav, lopta u nogama, lepota, na gol više. Ipak, ne zaboravlja ni da je pedagogija izuzetno važna u razvoju klinaca, da stvaranje pobednika jeste velika odgovnornost, ali da pobednici neće biti samo oni koji će nastaviti da se bave profesionalno fudbalom, već oni koji će kroz sport naučiti sve o životu i sutra biti spremni za najveće izazove.

Naša škola se širi u tri segmenta, a jedan od njih je da deca iz kraja žele da igraju fudbal i da imaju gde. E sada, mi tu moramo da izbalansiramo više stvari, jer nisu svi jednako talentovani, ali svi jednako vole i žele da igraju. Nama je važno da se deca bave pre svega sportom, da isprave kičmu, da nauče da vode zdrav život, da se socijalizuju, da se sklone sa ulice. Možda neće sutra biti fudbaleri, ali će postati uspešni u nečemu u čemu im je predodređeno da budu najbolji. Mi imamo važan zadatak da tu decu izvedemo na pravi put. Međutim, istovremeno, struka mora da ima i njuh da prepozna jednog igrača kao što je Stuparević, da mu omogući da igra na visokom nivou, i onda kada on da više golova nego što ima utakmica, može da stane iza njega i kaže „evo ga, to je to“. Jer, pazite, ovde ima 420 dečaka, a možda će se njih sedmorica profesionalno baviti fudbalom i živeti od njega. I zato mi moramo da budemo svesni težine naših uloga i odgovornosti koje one nose.

Iako još uvek nije zvanično završen posao, Voždovac bi na zimu mogao da realizuje jedan veliki transfer, Filipa Stuparevića u redove premijerligaša Votforda. Na koji način struka u klubu donosi jedan takav potencijalni transfer?

Ključna stvar u našoj filozofiji je da mora da se stvori dobar ambijent da jedan igrač iskaže sav svoj talenat. Struka je broj jedan, i to je suština naše ideologije. Komunikacija je vrlo prosta, lako dolazimo do dogovora, pratimo sve igrače, malo ljudi vodi klub, ali smo svi povezani. Ključan čovek je šef stručnog štaba, koji mora da prepozna kako klub funkcioniše. Ako ja kao direktor kažem da jedan momak poseduje veliki potecijal, on takođe mora da omogući prostor za razvoj tog igrača. Naša filozofija je jasna, mi želimo da igramo sa loptom u nogama, napadački fudbal, izabrali smo teži put, ali svi verujemo u njega. I zato već na razgovoru svakom potencijalnom šefu stručnog štaba predočimo naša razmišljanja. Hoćemo da igramo atraktivan i kvalitetan fudbal, da mladi igrači to prepoznaju i da žele kod nas da se afirmišu. Premijer liga je najveća stanica, mi možemo da stvorimo igrače koji mogu da budu za Partizan, Zvezdu, ali i za neke jače evropske lige, kao što su naši igrači letos otišli u Belgiju, jedan je otišao u Dansku, a tu su i Maribor, Ferencvaroš, BATE Borisov… Ali, struka je ta koja pravi transfer, struka pravi igrače i treba da se pita za sve, i kada bismo svi bili svesni toga, onda bi nam i fudbal bio bolji.

Igračku karijeru ste završili upravo u Voždovcu i to sa samo 34 godine, kakvo iskustvo ste doneli u direktorsku fotelju i koji je bio vaš osnovni zadatak?

Ja sam igrao fudbal u četiri različite zemlje, promenio sam dosta klubova, igrao sam u Aziji, Belorusiji, Nemačkoj, ali sam uspeo da sakupim sva potrebna iskustva i da ih prenesem ovde. Moj cilj, kada sam iz kopački ušao u direktorsku fotelju, bio je da se ovde oseti neka evropska priča modernog fudbala. Nismo Mančester Siti, Barselona, ali način razmišljanja je bitan, prilagoditi se svojim kvalitetima i imati slobodu stvaranja. Moj zadatak je da sprovodim našu ideju u delo, a za to imam apsolutnu podršku uprave kluba. Hoćemo da pobeđujemo, ali hoćemo da pobeđujemo na određeni način. Mi ne možemo da se poredimo sa Barselonom, Mančester Sitijem, međutim, moj moto je da moraš da učiš od najboljih. Da vidiš šta oni rade i da primeniš to na svom nivou, jer samo tako možeš da napreduješ. Ti možeš da radiš dobro, ali naplata tog rada neće dolaziti brzo. Dule Vujošević je jednom rekao jednu dobru stvar, a to je da je period između rada i nagrade za taj rad – totalna nepoznanica. Ne može igrač na silu da se „namesti“ u četvrtak i petak, da razbije za vikend. Svaki dan moraš da radiš, da napreduješ, da se odričeš i onda će jednom, doći na naplatu kada to bude najvažnije. Moja privilegija u ovom klubu je sloboda stvaranja i što ljudi koji su iznad mene, imaju poverenja u moj rad i moje odluke.

FK Voždovac može da se pohvali infrastrukturom kakvu retko ko ima u regionu. Stadion se nalazi na krovu tržnog centra, veštačka trava omogućuje da se gaji napadački stil igre.

Nas i naša infrastruktira, veštačka trava, podseća da treba da spustiš loptu i da igraš lep fudbal. Trener je bio Bratislav Živković, onda Ilija Stolica, pa Veselinović i svaki od njih je doneo nešto svoje, nešto dobro. Ideja omladinske škole jeste – hoćemo da je lopta dole, da je lopta kod nas, da se igramo fudbala. Jer, što je bilo kod nas kao dečak zavoleo fudbal? Zato što je hteo da se igra sa loptom i da ona bude stalno kod njega. Meni je i danas urezano u sećanju kada mi je kada sam imao 11 godina, trener Kule Aćimović jednom prilikom rekao „moraš da imaš poštovanje prema tom trenutku kada je lopta u tvojim nogama, jer kada nije kod tebe, onda moraš da juriš, da uklizavaš, da grizeš da bi je opet vratio u svoj posed“. Zato je važno imati poštovanje prema igri i prema lopti.

Jedna tema je neizbežna u ovoj priči, a to je uticaj roditelja, koji neretko imaju prevelike ambicije i tako negativno utiču na vaš posao.

Ima različitih roditelja, i deca su različita, ali meni je najvažnije da uvek možemo da stanemo iza svojih odluka. Znamo šta mi nudimo i koja su naša načela. Mi smo se nekada zahvaljivali i izuzetno talentovanim igračima, jer su kvarili ambijent. Talenat je važan, ali nama nije jedini prioritet. Ambicija je dobra, ali prevelika i pogrešno usmerena može samo da stvori kontraefekat, i kod roditelja i kod dece. Ja i svoje trenere ovde učim i kažem im „ti ako njemu staviš ruku na rame i kažeš mu jednu lepu reč, ti si njemu popravio ceo dan“, isto tako, ako je trener pospan, nezainteresovan i nesvesno tom detetu nešto odbrusi, ono će satima da lupa glavu i da razmišlja gde je pogrešio. Roditelji, kao i mi treneri, ljudi iz struke, moramo da budemo svesni da deca razmišljaju i osećaju stvari drugačije.

Koliko nas bi volelo da naša deca treniraju u takvoj školi fudbala koja ima gotovo savršene uslove, trenere sa jednakom fudbalskom i pedagoškom filozofijom, da stvara pobednike, bez obzira čime će se sutra baviti? Znamo i sami odgovor…

Fudbalski klub Voždovac svojom filozofijom u omladinskoj školi odskače na neki poseban način, pre svega drugačijom ideologijom koju bi svaki roditelj poželeo za svoje dete.

Pre svega, zbog pedagoškog pristupa i moralnih načela koji su u prvom planu, a jedan od njih je da dete treba da zavoli sport, da se pravilno i zdravo razvija, socijalizuje među vršnjacima, da zavoli igru, ali i da uživa u njoj.

Naš sagovornik bio je direktor omladinske škole FK Voždovac Jovan Damjanović, čovek koji „donkihotovski“ ne odstupa od svojih principa i filozofije da je fudbal = igra, ljubav, lopta u nogama, lepota, na gol više. Ipak, ne zaboravlja ni da je pedagogija izuzetno važna u razvoju klinaca, da stvaranje pobednika jeste velika odgovnornost, ali da pobednici neće biti samo oni koji će nastaviti da se bave profesionalno fudbalom, već oni koji će kroz sport naučiti sve o životu i sutra biti spremni za najveće izazove.

Naša škola se širi u tri segmenta, a jedan od njih je da deca iz kraja žele da igraju fudbal i da imaju gde. E sada, mi tu moramo da izbalansiramo više stvari, jer nisu svi jednako talentovani, ali svi jednako vole i žele da igraju. Nama je važno da se deca bave pre svega sportom, da isprave kičmu, da nauče da vode zdrav život, da se socijalizuju, da se sklone sa ulice. Možda neće sutra biti fudbaleri, ali će postati uspešni u nečemu u čemu im je predodređeno da budu najbolji. Mi imamo važan zadatak da tu decu izvedemo na pravi put. Međutim, istovremeno, struka mora da ima i njuh da prepozna jednog igrača kao što je Stuparević, da mu omogući da igra na visokom nivou, i onda kada on da više golova nego što ima utakmica, može da stane iza njega i kaže „evo ga, to je to“. Jer, pazite, ovde ima 420 dečaka, a možda će se njih sedmorica profesionalno baviti fudbalom i živeti od njega. I zato mi moramo da budemo svesni težine naših uloga i odgovornosti koje one nose.

Iako još uvek nije zvanično završen posao, Voždovac bi na zimu mogao da realizuje jedan veliki transfer, Filipa Stuparevića u redove premijerligaša Votforda. Na koji način struka u klubu donosi jedan takav potencijalni transfer?

Ključna stvar u našoj filozofiji je da mora da se stvori dobar ambijent da jedan igrač iskaže sav svoj talenat. Struka je broj jedan, i to je suština naše ideologije. Komunikacija je vrlo prosta, lako dolazimo do dogovora, pratimo sve igrače, malo ljudi vodi klub, ali smo svi povezani. Ključan čovek je šef stručnog štaba, koji mora da prepozna kako klub funkcioniše. Ako ja kao direktor kažem da jedan momak poseduje veliki potecijal, on takođe mora da omogući prostor za razvoj tog igrača. Naša filozofija je jasna, mi želimo da igramo sa loptom u nogama, napadački fudbal, izabrali smo teži put, ali svi verujemo u njega. I zato već na razgovoru svakom potencijalnom šefu stručnog štaba predočimo naša razmišljanja. Hoćemo da igramo atraktivan i kvalitetan fudbal, da mladi igrači to prepoznaju i da žele kod nas da se afirmišu. Premijer liga je najveća stanica, mi možemo da stvorimo igrače koji mogu da budu za Partizan, Zvezdu, ali i za neke jače evropske lige, kao što su naši igrači letos otišli u Belgiju, jedan je otišao u Dansku, a tu su i Maribor, Ferencvaroš, BATE Borisov… Ali, struka je ta koja pravi transfer, struka pravi igrače i treba da se pita za sve, i kada bismo svi bili svesni toga, onda bi nam i fudbal bio bolji.

Igračku karijeru ste završili upravo u Voždovcu i to sa samo 34 godine, kakvo iskustvo ste doneli u direktorsku fotelju i koji je bio vaš osnovni zadatak?

Ja sam igrao fudbal u četiri različite zemlje, promenio sam dosta klubova, igrao sam u Aziji, Belorusiji, Nemačkoj, ali sam uspeo da sakupim sva potrebna iskustva i da ih prenesem ovde. Moj cilj, kada sam iz kopački ušao u direktorsku fotelju, bio je da se ovde oseti neka evropska priča modernog fudbala. Nismo Mančester Siti, Barselona, ali način razmišljanja je bitan, prilagoditi se svojim kvalitetima i imati slobodu stvaranja. Moj zadatak je da sprovodim našu ideju u delo, a za to imam apsolutnu podršku uprave kluba. Hoćemo da pobeđujemo, ali hoćemo da pobeđujemo na određeni način. Mi ne možemo da se poredimo sa Barselonom, Mančester Sitijem, međutim, moj moto je da moraš da učiš od najboljih. Da vidiš šta oni rade i da primeniš to na svom nivou, jer samo tako možeš da napreduješ. Ti možeš da radiš dobro, ali naplata tog rada neće dolaziti brzo. Dule Vujošević je jednom rekao jednu dobru stvar, a to je da je period između rada i nagrade za taj rad – totalna nepoznanica. Ne može igrač na silu da se „namesti“ u četvrtak i petak, da razbije za vikend. Svaki dan moraš da radiš, da napreduješ, da se odričeš i onda će jednom, doći na naplatu kada to bude najvažnije. Moja privilegija u ovom klubu je sloboda stvaranja i što ljudi koji su iznad mene, imaju poverenja u moj rad i moje odluke.

FK Voždovac može da se pohvali infrastrukturom kakvu retko ko ima u regionu. Stadion se nalazi na krovu tržnog centra, veštačka trava omogućuje da se gaji napadački stil igre.

Nas i naša infrastruktira, veštačka trava, podseća da treba da spustiš loptu i da igraš lep fudbal. Trener je bio Bratislav Živković, onda Ilija Stolica, pa Veselinović i svaki od njih je doneo nešto svoje, nešto dobro. Ideja omladinske škole jeste – hoćemo da je lopta dole, da je lopta kod nas, da se igramo fudbala. Jer, što je bilo kod nas kao dečak zavoleo fudbal? Zato što je hteo da se igra sa loptom i da ona bude stalno kod njega. Meni je i danas urezano u sećanju kada mi je kada sam imao 11 godina, trener Kule Aćimović jednom prilikom rekao „moraš da imaš poštovanje prema tom trenutku kada je lopta u tvojim nogama, jer kada nije kod tebe, onda moraš da juriš, da uklizavaš, da grizeš da bi je opet vratio u svoj posed“. Zato je važno imati poštovanje prema igri i prema lopti.

Jedna tema je neizbežna u ovoj priči, a to je uticaj roditelja, koji neretko imaju prevelike ambicije i tako negativno utiču na vaš posao.

Ima različitih roditelja, i deca su različita, ali meni je najvažnije da uvek možemo da stanemo iza svojih odluka. Znamo šta mi nudimo i koja su naša načela. Mi smo se nekada zahvaljivali i izuzetno talentovanim igračima, jer su kvarili ambijent. Talenat je važan, ali nama nije jedini prioritet. Ambicija je dobra, ali prevelika i pogrešno usmerena može samo da stvori kontraefekat, i kod roditelja i kod dece. Ja i svoje trenere ovde učim i kažem im „ti ako njemu staviš ruku na rame i kažeš mu jednu lepu reč, ti si njemu popravio ceo dan“, isto tako, ako je trener pospan, nezainteresovan i nesvesno tom detetu nešto odbrusi, ono će satima da lupa glavu i da razmišlja gde je pogrešio. Roditelji, kao i mi treneri, ljudi iz struke, moramo da budemo svesni da deca razmišljaju i osećaju stvari drugačije.

Iako ste izabrali put kojim se ređe ide, Voždovac je i tako uspeo da iznedri veliki broj reprezentativaca u mlađim selekcijama, a tu je i potencijalni transfer Filipa Stuparevića u Votford. Koja imena se sada posebno ističu i već nose reprezentativne dresove ili igraju već za prvi tim Voždovca?

Imamo veliki broj momaka, a tu su na primer – Jovica Blagojević (1998), Filip Stuparević (2000), Stefan Purtić (1998), Igor Maksimović (1999). Oni su iz naše škole trenutno u prvom timu. Omladinci rođeni 2001. Novak Vuković, štoper Crna Gore, i Stefan Tešić koji igra za našu omladinsku. Svi oni takođe su prošli kroz mlađe selekcije naše reprezentacije. Dragan Stoisavljević je 2003, takođe kadetski reprezentativac. Pomenuo bih i Filipa Novića, golmana 2002. godište koji radi sa prvim timom i brani za omladince koji su 2000. godište, takođe je i treći golman u prvom timu.

I za kraj, recite nam koliko je teško formirati jaku omladinsku školu, jer smo svi svesni da su Crvena zvezda i Partizan najpopularniji klubovi kod dečaka, da naša dva najveća kluba takođe imaju jaku mrežu i da neprestano jure talente?

Istina, to je veoma teško, jer niko ne može da se meri sa Zvezdom i Partizanom po broju navijača, pa samim tim i dečaka koji žele da obuku baš njihove dresove. Međutim, nametnuti se u jednom takvom klubu je veoma teško. Zbog čega ne bi neko zaobilaznim putem, uz sve navedene prednosti koje imamo, gradio svoj fudbalski put kod nas u Voždovcu? Naša filozofija se zna, ja sam siguran da je ovaj ambijet, atmosfera kakvu stvaramo u svemu što radimo nešto što ćete retko gde naći. Mi smo svesno izabrali taj teži put, da gradimo i jačamo našu školu koja će biti prepoznatljiva i autentična.

iѕvor: https://millenniumsport.rs/2018/10/14/millenniumsport-fk-vozdovac-jovan-damjanovic-intervju/

Ostavite komentar